Baš sada sam imao iscrpan razgovor sa drugarom … kontam da nikome, (pa ni meni) ne prija kada ti neko blizak, kome se u suštini izjedaš u nadi da će ti pruziti malo prijateljeske ljubavi i klimanja glavom, naprotiv konstatno sumnja u ono što radiš, i način na koji to radiš. Na moje žaljenje da stock sajtovi bedno plaćaju (misleći na Shutterstock, Istock, Fotolia), te da je taj odnos gde agencija uzima 70% zarade – hm koja je reč adekvatna – nezrela, drugar replicira: „Treba više da se trudiš, nego jel fotografišeš ti svaki dan, 8h dnevno?“. Bla, nadam se da sam nabacio moju „jebi se“ facu! Elem, šta se zaista desilo jeste da sam se zamislio i oklevao da potvrdim, jebiga, ne zaista ne fotografišem toliko (zar je iko produktivan 8h? Naravno da ne), eto problem je nađen, sada treba još samo da se aktiviram i eto zarade – bum … Kasnije smoren sam počeo da razmisljam o drugim fotografima i koliko oni rade, misleći, jel moguće da oni fotografišu 8h?
Iiiiiiiiiiii (drum roll) odgovor je naravno da – ne, tj. makar oni koji su mi uzori. Naprimer Albert Watson u dokumentarcu „Šta umetnici rade po ceo dan?“, priča o projektu koji realizuje, pred nama, i kaže „Kada započnes posao poput ovoga u glavi ti se vrti puno reči, pokušavaš imati ideju šta želis intelektualno projekat da bude.“ Haha, čekaj on razmišlja o tome što radi, a ne „škljoca“ ceo dan? Hm pokušaj to objasniti mom prijatelju …