Prosto istina je, u svemu tačno polovina je ispod proseka. Isto tako polovina je iznad, matematički gledano.
Takođe, pola mojih radova je ispod (mog) proseka, pola iznad.
Blacklist,
serija koju volim, je neko blizak opisao kao — sranje. Ok, iskreno
nikada nisam mislio da je konstantno briljantna, ima 8 sezona, 151
epizodu tj. 251 dan non stop materijala, ali solidna? Da! Realno je da
kvalitet oscilira i nekada stagnira, ali u proseku je dovoljno dobra da
je gledam u kontinuitetu godinama. Na IMDBima respektabilnu prosecnu ocenu 8 od 180 hiljada korisnika. Ali, kako je drugacije opravdati pored sve ove matematike?
Ko si ti da tvrdiš šta je dobro, a šta loše?
Teško
pitanje jer ko sme da tvrdi da je autoritet estetike? Kada počneš da
procenjuješ nešto i imaš sagonovnika koji se ne slaže, to uvek vodi do
zaključka: “ O ukusima ne treba raspravljati …” odnosno, sve je relativno.
Problem sa ovime argumentom je što frustrira koliko je neambiciozan! Ako je zaista sve relativno, onda svaki od grdosija sa @malo_smo_nadogradili je potencijalno remek delo! Moji omiljeni Beogradski kandidati sa njihove stanice:
Autorska dela pripadaju vlasnicima fotografija.
Predlog — teorija kompenzacije
Kada govorimo o lošem ukusu, a samim tim i o dobrom, interesantna je ideja kojom Alain de Botton objašnjava najočiglednije pojave lošeg ukusa. On veruje da je loš ukus kompenzacija za neke aspekte naše ličnosti koje su prošle kroz veliku psihološku traumu.
Primer: Spektakularno loš ukus Bliskog Istoka
Saudijska
Arabija je zemlja koje je istorijski prošla kroz ogroman ekonomski rast
otkrićem nafte u 20 veku. Kako bi njena ekonomija izgledala da je nema?
Šta može društvo do XX veka da napravi u pustinji, sa minimum prirodnih
resursa? Uzeći to u obzir, logično je da iz duboko siromašnih društva
dolazi dominantno napadan stil, koji svojim bljestavilom skreće pažnju
na sebe i čija poruka je — nisam siromašan. Ako šetate ulicama, Londona
naprimer, možete lako pogoditi odakle dolazi osoba čije je ovo
vlasništvo:
Jednostavan primer Evrope
Istorijski dok je Evropa prolazila kroz mračan period krajem Srednjeg
veka — ratova, kuge, gladi i crkvenih sukoba, Arapski svet je bio
finansijski u boljem položaju — estravagancije i raskoši. Kasnije
napredak na polju kulture i tehnologije transformisao je Evropsko
društvo i označio kraj srednjeg veka i početak ranog Novog veka, što
prati Industrijska revolucija. To podstiče velike klasne razlike u
Evropi, bogati su još bogatiji, radnička klasa ulazi u duboko
siromaštvo.
Stoga luksuz u Evropi je uvek bio percipiran OK, samo ako si svestan patnje onih oko sebe. Sve bespotrebno raskošno, je prosto — loš ukus. Dakle Evropski je voziti skup Aston Martin, jer ti pomaže da budeš efikasan.
Sa druge strane, nije u duhu Evrope voziti čitu u autu, ili šetati sa zlatnom odećom.
Balans minimalizma
Takođe
teorija kompenzacije funkcioniše i na drugim nivoima, naprimer u mojoj
glavi je neretko haos. Stoga, logičan je osećaj privlačnost ka ovakvim
mirnim, svedenim ambijentima.
To
što sam okružen čitav život tehnologijom, što je posao u kancelariji 8h
gledanja u računar i što u Novom Sadu je sve izbetonirano, bez parkova
pojašnjava želju da dodam prirodne elemente, drvo i biljke.
Istaknut primer minimaliste, jeste stan Klaus Biesenbach-a, nekima je poznat kao bivši muž Marine Abramović koji se pojavljuje u filmu “ Umetnik je prisutan”. Njegov NYC stan nema bukvalno nameštaja sem kreveta, kuhinjskih elementa i WC-a.
On
objašnjava da mu je New York dovoljno haotičan, a svakodnevni rad u
Muzeju moderne umetnosti (MOMA) dinamičan, da mu je potreban balans
(kompenzacija) — stan za odmor.