Grubo govoreci postoje dve vrste poziranja. Sa obe vrste se svakodnevno susrecemo u medijima godinama zbog toga su nam zamagljene linije gde se razlikuju:
- grupa je poziranje za reklame brendova visoke mode, koja po definiciji “služi kao plodno tlo za nadahnuće modnoj industriji a njena primarna svrha je promocija modne kuće.”
- grupa je “komercijalno” poziranje za kataloge, koje obicno promovise Prêt-à-porter (ili Ready-to-wear) odecu koja se: “sluzi standardiziranim obrascima, industrijskom opremom i brzim konstrukcijskim tehnikama kako bi troškovi bili što manji.”
Katalozi visoke mode
Kod ovih kataloga modeli koji prikazuju odecu to cine na kreativniji i slobodniji nacin. Ovakvi katalozi su cesto glamurozniji. U ovom slucaju naglasak je stavljen na ekspresije lica i ekscentricne poze tela, kako bi preneli kreativnu viziju dizajnera.
Ovakve poze su indirektnije jer modeli cesto izgledaju okupirani sami sobom, ‘govor tela’ im je zatvoren, nezainteresovani su za posmatraca itd …
Konvencionaloni katalozi
(Ready to wear)
U ovoj grupi modeli poziraju na “običniji” način, manje glamurozan i specifičan. Cilje je da se na jednostavan nacin prikaze kupcu kako odeca stoji.
Obe vrste poziranja imaju nedvosmisleno samo jednu želju – prodati proizvod i ostvariti profit. Nemoj se zavarati da to nije primarni cilj promotivnih kataloga visoke mode, samo sto se u tom slucaju to radi na indirektniji nacin.
Koje su smernice za poziranje ?
Pametno bi bilo od modela da posetiti veb sajt i pogleda katalog kompanije za koju pozira i pre rada na katalogu. To modelu pomaže da shvati u koju od dve katergorije spada klijent i koji put će klijent odabrati.
Većina kompanija imaju jasnu viziju kako zele da se njihovi proizvodi prezentuju i skladu sa time kako zele modeli da se ponasaju. Zbog toga upoznajte se sa njihovom poslednjim katalogom, pogledajte kakva je vizija kreativnih ljudi koji stoje iza nje, ona se obicno ne menja u vecoj meri od jedne do druge sezone i provezbajte poze koje vidite da korisite i razmislite o srodnim.
Kako to H&M radi?
H&M godinama ima identican princip fotografisanja svojih proizvoda. Formula je:
- celom duzinom jednako osvetljen model,
- bela odeća / crna pozadina
- crna odeća / bela pozadina
Dakle kod ‘konvecionalnog’ poziranja, posao modela jeste da prikaže odevni predmet u najboljem svetlu. Može se istaći funkcionalnost, poput posedovanja kapuljace, cipzara, džepa i sl. Ovde nema mesta za druge emocije osim pozitivnih: sreće i zadovoljstva.
Šta ne treba raditi u konvencionalnim pozama za ready to wear odeću?
Obicno nije za komercijalne kataloge dobra ideja da podignete ruku iznad visine glave, u bilo kojoj pozi. Izgledace neprikladno i takva takva poza je ipak karakteristicna za fotografije brendova visoke mode.
Da sumiram, nije pozeljno preterivati sa senzualnoscu i glamurom u ‘komercijalnim’ katalozima. Da te fotografije mozda modelu nisu uzbudljive kao druga kategorija ali su nastale iz racionalne potrebe klijenta – da se odeća proda. Verovatno su vrednosti brenda takve da su tradicionalnije.
Kako izgledaju poze u katalogu visoke mode?
Poziranje u reklamama visoke mode prosto ne postoji u domacim modnim casopisima jer i trziste visoke mode ne postoji u Srbiji. preskupo je. Ovako to radi naprimer Dior.
Kako se pozira “za visoku modu” u Srbiji?
Redak primer poziranja za katalog visoke mode koji sam našao u domaćem časopisu. Ovaj brend nije haute couture, ali želi da ostavi utisak u takvom smeru.
Osveljene su kontrasno sa dubokim i tamnim crnim. Ove fotografije namerno propustaju priliku da naglase odeću, ali naglasavaju, spontanost, seksipil i njihovu lepotu. Izgledaju prirodno, čak i ne retuširano.
Iako ovo pisem krajem 2014te, sigurno da ce ova pravila poziranja vaziti i daleko u buducnosti, ona su zasnovana na zdravom razumu i stalnoj zelji klijenta koji uposljava modela da proda svoju kolekciju.